Akumulirani ekološki problemi svakako čine jedno od ključnih obeležja današnje civilizacije. Ovi problemi se mogu identifikovati na različitim nivoima; na globalnom nivou govorimo o globalnom zagrevanju atmosfere i smanjivanju ozonskog omotača, na regionalnom o “kiselim kišama”, zagađenju podzemnih voda, izlivanju ulja i nafte, a na lokalnom o zagađenju vode, vazduha kao i o neadekvatnom odlaganju različitih vrsta otpada.

U želji da poboljša sopstveni kvalitet života čovek je kroz istoriju sebično i nemarno koristio prirodne resurse, što je rezultiralo rušenjem ravnoteže u prirodi i stvaranjem niza problema koji, nažalost, sada ugrožavaju kvalitet života za koji se toliko borio.

Srbija kao zemlja u razvoju, na svom putu ka EU, mora da se osvrne i na ispunjavanje uslova iz poglavlja 27 koje je jedno od najzahtevnijih poglavlja u pregovorima sa EU, a tiče se zaštite životne sredine, iz prostog razloga što se jedna trećina ukupnog EU zakonodavstva odnosi na ovu oblast.

Jedan od gorućih problema u Srbiji jeste neadekvatno odlaganje i postupanje sa opasnim otpadom. Pod opasnim otpadom smatra se otpad koji po svom poreklu, sastavu ili koncentraciji opasnih materija može prouzrokovati opasnost po životnu sredinu i zdravlje ljudi i ima najmanje jednu od opasnih karakteristika utvrđenih posebnim propisima kao što su toksičnost, mutagenost, kancerogenost, eksplozivnost, samozapaljivost, nadražljivost, infektivnost, a uključuje i ambalažu u koju je opasan otpad bio ili jeste upakovan.

Na žalost danas je opasan otpad može na svakom koraku. Opasan otpad se u domaćinstvima meša sa komunalnim otpadom, jer ne postoji način da se bezbedno preda ovlaštenim operaterima, niti postoji razvijena svest o opasnostima koje proizilaze iz neadekvatnog odlaganja ovakvog otpada.

Industrijski sektor u Srbiji još uvek nije u dovoljnoj meri upoznat sa postojećim zakonima i njihovom primenom u praksi, tako i sa radom nadležnih ministarstava i inspekcija.

Razvoj industrije u Srbiji nije moguć bez adekvatno postupanja sa industrijskim opasnim otpadom i postojanja adekvatne infrastrukture. Ovakvim poslovanjem gubi se na konkurentnosti, jer ne možemo da prizivamo investitore, a da nemamo razvijen sektor upravljanja otpadom, podršku od lokalnih samouprava i same države.

Ono sa čime svaki pojedinac mora da se pomiri jeste da opasan otpad postoji i da je neophodno sa njime pravilno i odgovorno postupati, jer se samo na takav način njegov negativan uticaj na životnu sredinu smanjuje na minimum,  a to znači da se na samom mestu nastanka otpada mora raditi na smanjenju njegovih količina primenom najboljih dostupnih tehnika, i na kraju on mora biti adekvatno sortiran, zapakovan, obeležen i kasnije predat ovlašćenom operateru na dalji tretman. Ako se sa otpadom ne postupa odgovorno i u skladu sa Zakonom o upravljanju otpadom, on završava na neuslovnim deponijama ili u životnoj sredini.

Odgovorno postupanje privrednika u sferi upravljanja otpadom podiže njihovu konkurentnost, jer su ekološki odgovorne firme sve bolje kotirane na tržištu. Jedan od aspekata korporativne odgovornosti jeste i ekološka odgovornost.

Ono na čemu se mora stalno raditi jeste da se pored primene zakona sprovode i stalni programi ekološke edukacije na svim nivoima i ohrabrivanje ljudi da se uključe u aktivnosti usmerene na zaštitu okoline. Ekološki problemi danas postaju jedna od najaktuelnijih tema, kako u svetu tako i kod nas, pa je stoga informisanje iz ove oblasti od izuzetnog značaja. U tom smislu, važno je istaći da se značaj razvijanja ekološke svesti i kulture ne ogleda samo u cilju usmerenja ponašanja u lokalnoj sredini u kojoj se pojedinac svakodnevno kreće, već i u cilju opšteg delovanja u pravcu zaštite životne sredine na globalnom nivou.